Блог - СТАРОСРБИ ПИРОТСКОГ КРАЈА И СТАРА СРБИЈА

СТАРОСРБИ ПИРОТСКОГ КРАЈА И СТАРА СРБИЈА

НА КОСОВО ХОЋУ ЧЕКАЈУ НАС БРАЋА

Народна солидарност, саосећање, усмереност на слободарство и народно јединство почетком прошлог века је за узоркоме би требало да стреме данашњи утицајни политичари и јавни делатници уопште. Добро је да се уочи Дана Светог мученика Кнеза Лазара и Светих србских мученика – Видовдана тога подсетимо. О том стању народне свести сведочи, поред осталог и оданост Старо Срба пиротског краја према поробљеној браћи и Светој Земљи у том добу. Ево примера из тог времена. Како је народ прихватио мобилизацију за Ослободилачки рат 1912. са турским окупатором? Никола Стојковић из Стрижевца код Бабушнице је о томе сведочио: ,,Био сам уБеограду, где ме затекла објава. Возови препуни, возио сам се на крову, расположење и одушевљење на врхунцу…“ Код регрутације лекарска комисија је у Пироту прегледала све мобилисане међу којима је било и болесних и неспособних за рат. Такав случај био је са Лазом Васиљевићем из села Сукова код Пирота код кога је комисија утврдила да болује од туберкулозе. Али Лазино родо- љубље и жеља за ослобођењем Косова била је јача од болести и њему је, као и многим добровољцима из Пирота, дозвољено да оде у ослободилачки рат. Лаза Васиљевић је погинуо на Облакову, а о њему је непознати Пироћанац оставио ову песму која почиње: ,,На Косово хоћу! Чекају нас браћа…“ Трећи пук првог позива Моравске дивизије је био у маршу од Пирота према Бабушници. Војници пиротског краја су с песмом марширали путем. Народ је успут закитио цвећем које су носили на пушкама. бацали цветове својим женама у пролазу које су се скупиле поред пута у стрижевачком Средореку да их виде и испрате. У Бабушници пуцањ среске прангије огласио је долазак пука. Учитељ Душан Ћирић је описао тај догађај: ''Од куће Миленка Ђенића зачуле су се трубе и добоши. Најпре је прошао штаб пука са војном музиком. Зауставио се пред Виденовом кафаном да поздрави пук који је пролазио кроз Бабушницу парадним маршем. За то време свирала је војна музика. (…) Пук је пролазио по батаљонима. Три батаљона су били у сивомаслинастим а четврти у затво- рено плавим униформама. Затим болничка чета и комора. – Батаљон, поздрав на лево! – чуле су се команде када су се батаљони приближавали команданту пука. Учитељ је описао и догађај с тим поводом у кући његових родитеља: ,,Наша мала соба била је пуна ко око. Поред рођака било је и неколико војника Стрелчана и познаника где им је приређена вечера. За време вечере говорило се само о рату и како ће Турчин бити савладан. Кратку здравицу одржао је ујка Лека у којој је истакао чврсту веру у победу, али и да ће она бити плаћена животима многих војника. Зато, рекао је он, мајке нека стегну срце, као што је стегла мајка девет Југовића, ако чује вест да јој је син погинуо на бојном пољу. Војници у новим униформама, закићени цвећем, газили су чврстим кораком у беспрекорном војничком поретку. Млади, здрави и весели, испуњени поносом што им је судбина одредила да буду осветници Косова, поздрављали су родитеље и познанике са осмехом на лицу“. Те жртве захтева од нас једна друга мајка – мајка Србија. При помену њеног имена сви су устали на ноге и узвикнули: Живела Србија!“ Сутрадан је Пук напустио Бабушницу: ,,Ујутру, баш када су продрли први сунчани зраци од Столског камена и Рњоса, пук је био постројен за полазак. Призор је био величанствен: Четири хиљаде војника у строју, чекало је да командант поздрави Пук. Он је на коњу ишао од чете до чете и поздрављао војнике: ‘Помоз Бог јунаци!’ Пољем је одјекнуо отпоздрав: ‘Бог ти помогао!’ Онда је пала команда за полазак. Свечани испраћај Трећег пука састављен од ратника пиротског краја уприличен је у Љуберажди. Учитељ Душан Ћирић је записао да је дошао народ из најудаљенијих села, и из Буковика и Заплања, да испрати своје ратнике. ,,Густ шпалир људи, жена и деце дуж пута од Преслапског потока, па све до испод кафане Младена Долца, са обе стране, очекивао је пролазак пука. И када су засвирале трубе и ударали добоши од Комаричког вира, то је био знак да пук наилази. Појава команданта 3. пука пуковника Павловић Ивана и његовог штаба бурно је поздрављена. Брзо су били засути цвећем. Из шпалира чули су се повици: ‘Осветите Косово!’... Неки старији човек у белетинама из Црвене Јабуке приђе команданту са пљоском у руци и поздрави га: - Господине, попите за срећан пут! Ја Вас у име свих молим осветите Косово. Командант, пошто је попио мало ракије, узбуђено је захваљивао и обећавао да ће његови ратници учинити све да отерају вековног непријатеља“.' Трећи пук другог позива од ратника из пиротског краја је имао тежа искушења јер је Моравској дивизији другог позива припала част да ослободи Косово. То је сукоб са Турцима у крвавим борбама код Мердара, за Мердарску караулу и Боровички шанац. Након ове борбе на истом подручју је дошло и до борбе са Арнаутима. Приштина је ослобођена 11. октобра 1912. године. На Муратовом тулбету се вијорила застава пиротског Трећег пешадијског пука другог позива. Поставио ју је мајор Ћира Даскаловић. Настало је праштање. Како је деда Ваца био најстарији, сви су му прилазили и љубили га у руку. (...) ( Николић Светозар – Гаричка, Ратни дневник 1912–1919, Историјски архив, Пирот, 2018, с. 18–26) ____________ *) Комуниссти су оштетили реч краљу на застави Пука. Након белих марама које је подигла група Арнаута у знак предаје њихов вођа је загрлио поручника Милана Поповића и после братског љубљења зарио му је нож у срце.