Блог - МИЛАДИН РАСПОПОВИЋ, ЛЕГЕНДА КОСОВСКЕ МИТРОВИЦЕ

МИЛАДИН РАСПОПОВИЋ, ЛЕГЕНДА КОСОВСКЕ МИТРОВИЦЕ

Првог фебруара о. г. упокојио се у Господу Миладин Распоповић у 92. години. Рођен на Косову, у селу Дрвару код Вучитрна, сахрањен на београдском гробљу Лешће. О животу и делу познатог професора српског језика и књижевности, књижевног критичара, есејисте и романописца, изузетно надахнуту беседу поред одра а приликом опроштаја од земних остатака, изговорио је професоров ђак митровачке Гимназије, познати српски новинар и уредник РТП (у пензији) Драган Ђикановић:

,,Тужни скупе, Драга Биљана и Тања, вољенији му унуче, Вања ... Поштована родбино и пријатељи, напустио нас је наш вољени Миладин: отац и ђед, рођак и близак нам пријатељ! Лоло ... Како су га највољении од милоште звали. Ђацима својим, надимком ... Распоп! Град на Ибру, град у коме је закорачио у живот, Миладин, пун радости му и хтења, у коме се остварио и извишио ... Град худе му судбине, исти онај који му је много дао, али су му неки, знамо и који, све отели, како то почесто бива онима посебнима – Митровица је изгубила још једну своју Легенду, Миладина Распоповића! Последњег му путовања ... Преселио је у вечност! И у они велику, највећу Причу о људима, човеку ... Још један из оног чудесног венца Најбољих које је имала Косовска Митровица. И не само она, и српско Косово ... Имали су га, сретних им дана! Век људски је потрошио ... Људски га је трошио! Као човек усправног му хода кроз читав му живот. Једног му јединог правца! Једног му пута, једног циља ... Да стигне и до себе, онога бољег. И јесте ... Стизао је. И надживео је и све оне године личног му страдалаштва, ничему крив ни дужан! Страдао је од пошасти антисрпске хистерије смутних година с краја прошлог века које и данас једнако истрајавају, нажалост ... Био је још једна жртва. Носио је то у себи, стојички, није дао да га помете! Стамен и усправан. Заклет људској правици! Наш Лоло, наш Распоп ... Отац, ваш род и пријатељ, и нама једнако пријатељ, његовим ученицима. До последњих му дана, свежег памћења и сечћања му. Ерудита, енциклопедијски му знања, најкраће - истински зналац домаће и светске књижевности; Једнако и наше историје, а онда и филозофије, посебно етике ... Испред му свега му она, миљановског му онога адета! Како је све знао, знао је и када ће да пође ... Рекао ми. А ја му нисам веровао. И пошао је, таман ... Већ је и стизао у Рајску башчу! Радовао се том путовању, последњем ... Журио! Извише жељан да поново, што пре срета своје највољеније, своју Душицу и сина му Драгана. Радовали су се и они њему, нису га пожуривали! Бог одлучује, одлучио је ... Призвао га себи. Њега, који, између осталог, бише и добар верник, Миладине. На небеске стазе, међу највољеније и најдраже му, стигао је. На боље оно место ... Међу своје је стизао. У свој најближи род. Оцу и мајци, својим ђедовима, пређама множеним отуд предачког му завичаја, бјелопавлићког; још и својима мајчинским прецима, старином Косовцима са родног му огњишта. У заједницу су, благословену ... Свима им се још за живота ваљано одужио: Записао их у вечно трајање словом љубави! Удомио их међу множене странице „ Косовске трилогије“, укњижио их у памћење! Рекао их, и оне отуд, и ове са Косова – посебно је посведочио, и искуством сопствене му судбине, и о усуду косовском, косовских Срба од давнина до данашњих дана. Учинио је највише, записао их да трају тако зденути међу корице; Баш онако како су истрајали Косовци староседеоци на месту славноме, српској колевци! На том једнако и страшном месту, Судилишту - решени они да по сваку цену опстану на свом вековном огњишту! Посведочио их ... Посвећен им. Прецима и свом родном Косову. Сведочио га, колевку своју, и својим животом, жртвеним! ... У свакој му прилици и на сваком месту, Истином! Једином оном. Какав је сам био, истинит, Миладин Распоповићу. Бјелопавлићки старином, косовачки својим рођењем и животом. Посветио им се ... И сада су заједно, на окупу су. Тако да ... Умирите своја срца! Не тужите ... Сада је тамо где му је све положно и податно. У смирењу, самирен и намирен, Љубављу ... Највећом! А ја ... Као да га видим како на мах одмиче небеским ливадама, примиче ономе Највећем! Којим је занет био, Његошем. Чији је, највероватније, и најбољи познавалац дела му. А он, најмудрија српска глава, шири руке да га прими у загрљај ... Видим. А сад и нешто посве лично, не било ми замерено ... Морам! Не тиче се само мене, каже га целином, суштински. Једном поодавно, тамо у Митровици, у гимназијској клупи, на часу ... Дошао је ред на Његоша и „Горски вијенац“. Касније, неки дан иза, дошао је ред и на мене. Да одговарам. Прозвао ме: ... Игуман Стефан! Задатак ми, да прво кажем стихове напамет, а онда да анализујем, тумачим садржај и контексте. Али, луде ми главе, нисам научио задате стихове ... Још и не знам како сам се усудио!? Знам да анализирам, како је то и најважније, свако може да прочита и научи напамет, рекао му ... Дрзак, изненадио сам га, уљутио! Замало је застао, поразмислио, а она ми љутито рекао: ... Ајд баш да видим! Прочитао сам стихове из књиге, анализирао ... Потрајало је. У тренутку кад је зазвонило, устао је и с ногу ми уписао оцену у Дневник: Петицу! Поскочио сам од радости ... Била ми је то прва и последња ми петица код њега, не рачунајући писмене. Био је већ на вратима, кад се чуо глас: Професоре ... Професоре, како то да сви ми морамо да учимо напамет, а он не мора? Застао је на прагу, само за онолико се окренуо и процедио: Он разуме! И отишао је низ ходник. Разуме, разумети ... Онда нисам, после сам тек разумео. Да он није само професор српског језика и књижевности, да је он оно нешто више од тога: Учитељ је! Био нам је ... Знам да су то после разумели и многи од нас, ученика му ... Да је он имао свој наум, посебан. Да нас тумачећи књижевно дело уведе у бескрајни Свет разумевања! Да нас подучи и разумевању живота као јединственом феномену ... Да нам отвори очи, припреми, да нас оспособи за живот. За разумевање себе и света у коме живимо. Успео је ... И бескрајно сам му захвалан због тога. У своје име, и свих нас који смо имали срећу да нас баш он учи и подучи ... Животу. ... Да и ми сутри дан, тако како је он то радио читав му живот, до последњих му дана – Да усправни ходимо кроз живот! Своји, своје главе! Понеки је, многи је у томе и успео, ученик му. Суштином га каже ... Посвећеност, својој деци из митровачке Гимназије! Био је правичан, али строг према нама, ученицима ... После ће се испоставити да у томе, једино у томе, и није био посве истинит! Наиме ... Неких година, с почетка четвртог ми разреда, придружићу се оној аматерској позоришној дружини коју је професор водио. Тамо у Сали биоскопа Звезда упознаћу једног другог Распопа! Убрзо ћу да схватим да га јесам, а уствари нисам знао, правог оног! Спремали смо „Бору шнајдера“ ... Ми горе на бини, он у првом реду у столици. А онда ... Смејао се и смејао, до суза му, аплаудирао нам, чак! Брзо сам разумео да је и он, у улози професора, глумац ... Био је! Разумео сам, разумели смо онда „ трупаџије“ да није само бринуо о нама, ученицима, да нас је волео! И сви други ... Разумели су. Година поосле, признао ми је ... Морао сам! – казао ми. Какви сте били, мангупи митровачкии, морао сам да глумим строгост! Љубав није ... Глумио је није, Распоп! После дугих година смо се поново срели у Београду. Одонда до дана данашњих, нераздвојни. И сад ћу нешто посве лично, не чудите ми се, не замерите ... Обичај је у нас, наш је обичај, и њему и мени, отуд нам предачког кама надомак мора. Још и знам да би ово волео да ово чује! ... Слуша ме! Последњих година, знало се, сваки дан, дословно сваки, негде око 19 часова, отварали смо на телефонској мрежи дебатни клуб у двоје. О свему! Знало је да потраје ... О Судбини нам, Срба, пре свега! ... О феноменологији Усуда нам: прошлих, садашних и будућих нам дана ... Као и увек, неспокојан, забринут. Једнако је, до последњих му дана, горео је да разуме што се разумети не може ... Заклет! Недостаје ми ... Недостаје нам. Ближњима, родбини, пријатељима ... И својим бившим ученицима, и њима. Посебно онима који су мастиљарили, трунили белину паира, посвећен им без остатка! Радости му да може да учествује. Да им помогне у томе, да их охрабри ... Куражио их, давао им је махове; Између осталих и мени. Многи су му и одужили тако што су понешто, доста тога, и објавили. Понеки је стизао и на високе гране. Ја нисам ... Нисам га услишио. Нисам га испоштовао за толико. Окаснио, Кајем се, извише! Љут ... Да опростим себи не могу! Ближих нам дана, најближих, поводом есеја ми коме је дао наслов „ Мој обрачун са нама“: Касниш ... Нећеш ваљда да дозволиш да пођем, само што нисам ... Ражалостио ме! Окренуо сам на шалу: Знате ону нашу предачку, професоре? Ко је журикао, ниђе стизао није! Никуд му ... Не брините се, све док не објавим, ни ви полазити нећете! Отаљавам ... Разлога ми! Никуд ми у журбу! Ни мени ни вама. Макар сам га насмејао. Смејали смо се. Окаснио. Нисам му веровао да ће да пође ... Вољени наш, Миладин Распоповић. Био је човек са великим словом „Ч“! Био је ... Био је она чудесна формула племенитости! Такав ће остати упамћен од свих који су имали среће да га познају, да му буду наблизо. Да га појме и упију ... Племенитог. Човека! Данас, овде и сада, растајемо се са земним Распоповићем ... Седмица мину како је стизао међу анђеле! Душа му ... Међу најмилије, множене му пређе, бјелопавлићке и косовачке ... И са свима онима, и са њима, великанима писане речи у Срба, које је од малене па све до пресељења носио у срцу! Смирен у вечном је спокоју, самирен у бескрајима Љубави ... Благош му души! Оцу и ђеду, нашем професору и пријатељу! Док је нас који га памтимо, за толико је још увек жив! Као и сви они које волимо. Хвала вам, који сте имали стрпљења да ме саслушате. Част ми је! Један бише Миладине Распоповићу, бјелопавлички, косовачки ... Свој! И наш! Вечна му памњат! Амин.